Montadejl ovca

Ove ovce su robustne, lako se jagnje i odgajaju trojke, dobre su mlečnosti. Ovnovi su atraktivni, teški 100 do 120, a ovce oko 90 kilograma. Imaju veoma kvalitetno meso. Glava i noge nisu obrasli vunom. Jagnjad su snažna i vitalna, pa je mala stopa smrtnosti.

Među brojnim rasama ovaca, a ima ih preko 400, postoje neke koje svojim karakteristikama prevazilaze uobičajene okvire. Naravno, one su retke autohtone, dobijene su ukrštanjem pre više decenija. Pažnju privlače zbog plodnosti, mlečnosti, mesnatosti, otpornosti, prirasta. Važni su majčinski i instikti krda, kvalitet vune, vansezonsko parenje, dok se najmanje gleda na spoljašnji izgled. Jedna od takvih rasa je i montadejl. Ova američka pasmina nastala je pre 40 godina ukrštanjem domaće kolumbije i engleske čeviot (Cheviot) ovce. Zasluge za to pripadaju E. H. Mattingly, trgovcu jagnjetinom, koji je bio zaokupljen idejom o stvaranju idealnih ovaca. Još dok je bio početnik u poslu, došao je do saznanja da se profit i uspeh ostvaruju ako se na tržište iznese krupna i mesnata ovca bele glave. Zato je vodio računa o kvalitetu vune i mesa, prirastu, broju jagnjadi... Prvo je ukrstio čeviot ovna i kolumbija ovcu, a zatim i obrnuto. Dobijenu jagnjad iz obe kombinacije opet je upario, a kasnije je selekcijom i melioracijom, odnosno poboljšanjem stečenih osobina, došao do željenih rezultata. Ali tek nakon devet godina. Ovi rezultati privukli su pažnju i ostalih odgajivača, pa su počeli da gledaju prirast i otpornost jagnjadi, plodnost ovnova, procenat masti i druge osobine. Međutim, pokazalo se da nijedna pasmina ne može da se poredi sa montadejl ovcom. Čak ni danas, iako su u proteklih 50 godina nastale mnoge rase. Ove ovce su robustne, lako se jagnje i odgajaju trojke, dobre su mlečnosti. Ovnovi su atraktivni, teški 100 do 120, a ovce oko 90 kilograma. Imaju veoma kvalitetno meso. Glava i noge nisu obrasli vunom. Jagnjad su snažna i vitalna, pa je mala stopa smrtnosti.

Zbog izražene muskulature i opšteg izgleda, često se izlažu na raznim smotrama i izložbama. Pri tome ponekad dostižu i neverovatnu cenu od 500 do 10.000 dolara. U Evropi, pa i kod nas postoje zapati ove rase. Evropljani je ne prihvataju pre svega zbog drugačijih shvatanja i postojećih standarda ovaca, posebno u Velikoj Britaniji i Francuskoj, koji su lideri u ovčarskoj proizvodnji. U našoj zemlji razlog za to je nepovoljna ekonomska situacija, pa se za sada, iako imamo odgovarajuće stručnjake, ne radi embrionalni transfer. A time bi bila jeftinija nabavka bilo koje rase.